Dobrobit životinja


FacebookTwitterGoogle+Google GmailPrintFriendly

Praktična primena koncepta dobrobiti životinja najveći odraz ima u sferi uzgoja životinja u komercijalne svrhe (stočarstvo, kućni ljubimci i Zoo vrtovi) i u ovim oblastima se otišlo najdalje u definisanju nekih praktičnih postupaka za držanje, obogaćivanje života, transport, pripremu za klanje i eutanaziju životinja. Važno je naći način da se dobrobit životinja ocenjuje na osnovu objektivnih kriterijuma iz kojih su isključene emocije i moralno-etički subjektivizam.

Šta je dobrobit životinja?

Na ovo pitanje nije lako odgovoriti jednostavnom definicijom. Nekoliko definicija pojma dobrobiti životinja se primenjuje u praksi. U osnovi svake od njih se nalazi ideja da je dobrobit životinja odgovornost čoveka prema njima u smislu obezbeđivanja najbolje moguće nege i napora da im se obezbedi najviši mogući kvalitet života. Dobrobit životinja neki definišu kao:

  • brigu za opstanak individualnih životinja ili
  • stav da naš odnos prema životinjama treba da bude takav da ne izaziva njihovu neopotrebnu patnju ili
  • pravo životinja na odgovarajuću brigu i poštovanje, što uključujuje hranu, sklonište i human postupak.

U prvoj definiciji je istaknut individualni odnos prema životinjama, za razliku od zaštite prirode u okviru koje se vodi briga o populacijama životinja i njihovim zajednicama. U drugoj definiciji izraženi su određeni moralno-etički postulati na kojima bi naš odnos prema životinjama trebalo da se zasniva, dok je u trećoj definiciji izražen pravni aspekt ovog odnosa. Nedostatak svih ovih definicija je taj što se zasnivaju na pricipima kojima nije moguće definisanje jasnih postupaka merenja i procenjivanja dobrobiti.

Pojam dobrobit može da se posmatra i kao stanje individue u odnosu na njenu spoljašnju sredinu. U tom smislu, nesposobnost da se prilagodi spoljašnjoj sredini ili teškoće u tom prilagođavanju, mogu da se smatraju pokazateljima niske dobrobiti životinje. Patnja i niska dobrobit često idu zajedno, ali dobrobit može biti niska iako nema patnje. Dobrobit ne bi trebalo da se definiše kao čisto subjektivno iskustvo (kao što je patnja), jer njeno procenjivanje je pod snažnim uticajem socio-ekonomske, obrazovne i moralne dimenzije procenjivača.

Kako dobrobit može da se meri?

Jasno je da je dobrobit pod direktnim uticajem nemogućnosti ili teškoća u prilagođavanju spoljašnjoj sredini u kojoj životinja živi. Ukoliko spoljašnja sredina u kojoj životinja boravi nije usklađena sa njenim prirodnim potrebama za nadražajima i mogućnošću obavljanja njoj svrsihodnih aktivnosti, najčešća posledica su različiti oblici poremećaja u ponašanju i fiziološkom stanju.

Dobrobit životinje može da se posmatra kao odraz njenog ukupnog stanja, a koje je rezultat pokušaja da se prilagodi spoljašnjoj sredini. Iz ove definicije proizilaze sledeći zaključci:

  1. Dobrobit je karakteristika životinje, a ne nečega što joj se pruža;
  2. Dobrobit može da se nalazi u rasponu od vrlo niske do vrlo visoke;
  3. Dobrobit može da se meri naučnim metodama koje su nezavisne od moralnih pretpostavki;
  4. Mera nesposobnosti da se prilagodi okolini i mera teškoća sa kojima se susreće u prilagođavanju okolini su veličine koje mogu da pruže informacije o tome koliko je dobrobit niska;
  5. Saznanja o potrebama životinja daju dragocene informacije i osnovu o tome kakve uslove treba obezbediti za visoku dobrobit;
  6. Životinje mogu da koriste različite metode prilagođavanja svojoj okolini.

Teškoće ili nemogućnost prilagođavanja spoljašnjoj sredini se mogu prepoznati pažljivim posmatranjem i izučavanjem životinje. To znači da činjenica da jedna od mera, na primer težina ili uspešna reprodukcija, ne znači da je dobrobit visoka, ukoliko neki od drugih pokazatelja upućuju na nisku dobrobit.

Uticaj spoljašnje sredine na dobrobit

Patnja je subjektivno neprijatno osećanje koje može da bude kratkotrajno ili da traje duži vremenski period. U tom periodu životinja nije u mogućnosti da smanji rizik opstanka i da poveća mogućnost reprodukcije. Široko je prihvaćen i stav da klinički znaci bolesti ili povreda ujedno predstavljaju meru patnje. Mi malo znamo o osećanjima životinje, ali možemo prepoznati fiziološke reakcije i način ponašanja, a takođe možemo meriti i obim oštećenja tkiva. Iz ovog može da se izvede pogrešan zaključak; ukoliko nema kliničkih znakova, nema ni patnje. Iz ovog razloga, kao i izloženih u prethodnim poglavljima, jasno je da patnju nije korisno koristiti za ocenu dobrobiti. Patnja je jako bitna; odnosi se na subjektivna osećanja životinje i svakako je najosnovniji aspekt niske dobrobiti. Međutim, subjektivnost i nepreciznost u njenoj proceni smanjuju i njenu vrednost u ocenjivanju dobrobiti. Nije ni naučno, a ni praktično, dobrobit izražavati i ocenjivati samo kao subjektivno iskustvo koje je rezultat patnje. Postoje i drugi elementi dobrobiti životinja koji se lakše sagledavaju i perciznije ocenjuju. Oni su, između ostalih: bol, strah i odsustvo kontrole.

Bol

Bol je nadražaj koji nam je svima jako poznat. U smislu definicije dobrobiti, bol snažno utiče na sposobnost životinje da se prilagodi svojoj okolini i time je efikasan parametar procene niske dobrobiti. Mnogi istraživači su istakli da je bol teško meriti, međutim, pažljivim posmatranjem životinje možemo dobiti informacije o obimu i intenzitetu boli kojoj je izložena. Takođe, iskustvo pretrpljene boli, čak jako dugo nakon njenog prestanka, ima snažan uticaj na ponašanje u smislu izbegavanja okolnosti i mesta na kojima je životinja pretrpela bol.

Strah

Strah predstavlja način pripreme na opasnost ili je direktan odgovor na primećenu opasnost. Opasnost može biti rizik susreta za grabljivcem, rizik povređivanja od suparnika ili nekog fizičkog izvora. Šta god da ga izaziva, strah ima snažan uticaj, ali, za razliku od boli, rezultat je viših nivoa aktivnosti mozga; nije nadražaj, nego je osećanje. Teško je živeti sa strahom, i kao bol, strah predstavlja efikasno merilo niske dobrobiti. Strah može direktno da se meri, jer je osećaj straha povezan sa radom nadbubrežnih žlezda. Takođe, mogu da se mere i elementi ponašanja i stepen odbojnosti prema nadražajima koji izazivaju strah (paraliza, katatonija, pokušaji bekstva, agresija…).

Odsustvo kontrole nad sopstvenim životom

Životinje, naročito u situaciji kada se drže u zarobljeništvu, trpe različita ograničenja da samostalno, u skladu sa svojim potrebama, čine aktivnosti u pravcu prilagođavanja svojoj okolini. Kao i kod ljudi, dugotrajna ograničenja kod životinja imaju negativan uticaj na sposobnost prilagođavanja i dobar su pokazatelj niske dobrobiti. Neka od ograničenja koje životinje trpe i čije posledice se jasno mogu sagledati su:

  • Ograničavanje kretanja
  • Frustracija
  • Odsustvo određenog stimulansa
  • Premalo informacija
  • Previše informacija

Životinje, naročito sisari i ptice, tokom evolucije razvile su vrlo složene kontrolne mehanizme reagovanja i predviđanja promena u svojem okruženju. Ograničavanjem kretanja i oduzimanjem mogućnosti izbora trenutno svrsishodne aktivnosti (sakrivanje, spavanje, kupanje…), najčešći su uzrok poremećaja u ponašanju, koje prate fiziološka i mentalna oboljenja. Takođe, dugotrajno onemogućavanje životinje da realizuje kontrolu interakcije sa svojom spoljašnjom sredinom rezultira frustracijama koje su uvek praćene različitim fiziološkim i mentalnim poremećajima. Time su ograničavanje kretanja i zadovoljavanje potreba praćene frustracijama jedni od najdirektnijih pokazatelja niske dobrobiti.

Određeni nadražaji mogu imati snažan uticaj na opstanak životinje pa ona često pokušava uporno da locira izvor nadražaja. Odsustvo tih nadražaja može rezultirati niskom dobrobiti, a ispoljiti se kroz različite poremećaje u fiziologiji i ponašanju. Na primer, neke ptice imaju snažan instinkt da formiraju gnezdo u koje će položiti jaja. Ukoliko im neophodan materijal i prostor za gradnju gnezda nije na raspolaganju, one će ipak neprestalno da ga traže, odbijaće partnera ili će potpuno prestati da stvaraju jaja.

Opšte siromaštvo okruženja predstavlja teškoću za životinju prilikom njenih pokušaja usklađivanja sa svojom okolinom. Mentalni poremećaji kao prateći efekti odsustva nadraživanja čula su poznati i registrovani kod kažnjenika koji se drže u samicama, kao i kod domaćih i divljih životinja koje se drže u golim i praznim kavezima.

Kod domaćih i divljih životinja, kao i kod čoveka, preterani zahtev za korišćenjem čula može dovesti do kolapsa, gubitka kontrole i niske dobrobiti. Česta premeštanja životinje na farmi ili preterana izloženost životinja posetiocima Zoo vrta imaju slične negativne efekte na njihovu dobrobit. Međutim, nije opasna samo ukupna količina nadražaja koja pristiže do životinje, nego i njihova predvidljivost. Odsustvo predvidljivosti, u smislu izvora i intenziteta nadražaja, može biti jako uznemiravajuća za životinje. Najčešća reakcija na ovakvo preterano nadraživanje je stres praćen strahom koji, u slučaju dugotrajnog izlaganja, rezultira poremećajima u fiziologiji i ponašanju životinje, pa i smrću.

Merenje dobrobiti

Literatura o merenju različitih parametara dobrobiti vrlo je bogata. Ako je biološka kondicija životinje oslabljena u jednom režimu držanja, dok se u drugom režimu taj efekat ne može primetiti, tada se može tvrditi da je u prvom slučaju dobrobit niža. Jedan od najboljih pokazatelja dobrobiti je reproduktivni uspeh životinje. Međutim, taj uspeh mora da se procenjuje u svim njegovim aspektima, koji uključuju i intervale između uspešne reprodukcije, veličinu okota, stopu smrtnosti. Svako odstupanje od očekivanih vrednosti za datu vrstu ukazuje na nisku dobrobit.

Nivo oštećenja tela je vrlo jasan pokazatelj niske dobrobiti. Povrede i prelomi kostiju se jasno mogu identifikovati i meriti njihova učestalost.

Visok nivo aktivnosti hipofize i adrenalina u krvi može da se javi tokom nekih neophodnih aktivnosti kao što je parenje, međutim, najčešće su pokazatelj teškoća koje životinja ima u prilagođavanju svom okruženju. Nivo ostalih hormona i enzima ili fiziološki pokazatelji, kao što je broj otkucaja srca, pružaju slične informacije i mogu biti korisne za procenu dobrobiti.

Ponašanje se menja pod uticajem različitih teškoća sa kojima se životinja susreće u svojem životnom okruženju. Ono ima ujedno i regulatornu i preventivnu funkciju. Neke reakcije na teškoće mogu pomagati životinji da se prilagodi, dok druge predstavljaju patološke reakcije bez ikakve koristi za nju. Neuobičajena ponašanja mogu pomoći životinji da se prilagodi trenutnim uslovima, ali dugoročno gledano, imaju negatian uticaj na fiziološko stanje i kondiciju životinje, stoga i ona predstavljaju pokazatelj niske dobrobiti. Shvatanje da određeni oblici stereotipnih ponašanja u zarobljeništvu (uvijanje glavom, hiperaktivnost…) u stvari pomažu životinji i čine je srećnom, pošto su praćena lučenjem endorfina – hormona sreće, odbačena su kao pogrešna. Abnormalna ponašanja (samopovređivanje ili povređivanje drugih životinja, uključujući i čoveka) čisto su patološka pojava, nemaju nikakvu funkciju, rezultat su mentalnih poremećaja i izraz su vrlo niske dobrobiti.

Sposobnost reagovanja kao mera dobrobiti

Primećeno je da neki pojedinci na zatvoreni prostor reaguju hiperaktivnošću, dok drugi reaguju neaktivnošću duži vremenski period. Ove razlike su uočene kod zatvorenika i mentalno poremećenih osoba. Ova dva vida reakcija registrovani su i kod životinja u situaciji kada im je oduzeta kontrola sopstvenog okruženja. Apatičnost, zatvorenost i ignorisanje spoljašnjih nadražaja u dužem periodu ukazuju da jedinka ima ozbiljnih problema u prilagođavanju svom okruženju (odn. dobrobit je niska).

Stereotipija kao mera dobrobiti

Stereotipija je ponovljeni, relativno jednostavan niz pokreta bez jasne svrhe. Kretanje gore-dole, griženje rešetki kaveza, klimanje glavom, njihanje telom i druge stereotipne radnje životinja u zarobljeništvu opisane su u literaturi. Stereotipija se javlja u slučajevima kada jedinka nema kontrolu nad svojim okruženjem, naročito ukoliko je situacija posebno frustrirajuća, zastršujuća ili jako osiromašena nadražajima. Stereotipija se javlja i kod normalnih, zdravih ljudi kada nemaju kontrolu nad događajima, na primer, kada osoba čeka prevoz ili kada otac u čekaonici čeka rođenje deteta. Takve osobe imaju trenutni problem i stereotipija je očigledan pokazatelj postojanja problema. Stereotipija se javlja u slučajevima kada je životinji teško, nekad jako teško i stoga je jasan pokazatelj niske dobrobiti.

Implikacije pojma dobrobit

Kod ocenjivanja kvaliteta upravljanja životinjskim resursima i u pravnoj legislativi trebalo bi da se koristi naučno objašnjenje pojma «dobrobit». Dobrobit je osobina životinje, a ne nešto što joj se daje, i može da se meri čitavim nizom proverljivih pokazatelja. Kod procene sistema uzgoja, transporta i klanja potrebni su precizni pokazatelji koji nisu opterećeni individualnošću ocenjivača i njegovom socio-ekonomskom ili moralno-etičkom pozadinom. Rezultati naučnih studija dobrobiti životinja moraju se promovisati, a odluke zasnivati na činjeničnim, a ne emotivnim osnovama, što na žalost u dobrom delu sveta još nije slučaj.

Pravni okvir

Definisanje i implementacije postupaka koji mogu dovesto do povećanja dobrobiti životinja je u svetu aktuelna tema. U tome su najdalje otišle Sjedinjene Američke Države, Evropska Unija, Kanada, Australija i Novi Zeland. U ovim zemljama čitav niz pravnih akata i druge regulative je prihvaćen i nalazi se u različitim fazama primene. U ovom trenutku osvrnućemo se na stanje u Evropskoj Uniji.

Rimski ugovor iz 1957. godine bio je legalni osnov za formiranje Evropske unije. On se u međuvremenu nekoliko puta revidirao i dopunjavao. Pod pokroviteljstvom međudržavne konferencije, Ugovor je pretrpeo dopune i rezultirao Ugovorom iz Amsterdama, koji je zvanično potpisan od strane članica EU 2. oktobra 1997, a na snagu je stupio maja 1999.

Najvažniji značaj Amsterdamskog ugovora, sa stanovišta dobrobiti životinja, je uključivanje Protokola o dobrobiti životinja. U protokolu je zapisano sledeće:

Ugovorne strane, SPREMNE SU da unaprede zaštitu i poštovanje dobrobiti životinja, kao bića koja poseduju osećanja, SLOŽILE SU SE oko zaključaka, koji će biti priloženi Ugovoru o formiranju Evropske unije, U formulisanju i primeni poljoprivrednih, transportnih, trgovinskih i istraživačkih planova, Unija i njene zemlje članice POSVETIĆE POSEBNU PAŽNJU potrebama dobrobiti životinja, istovremeno poštujući legislativu ili administrativne preporuke i običaje zemalja članica, posebno u odnosu na religiozna pravila, kulturnu tradiciju i regionalno nasleđe “.

Mada su u Protokol uključeni neke odredbe koje delimično umanjuju mogućnosti primene postupaka za obezbeđivanje dobrobiti životinja (u slučajevima kada se kose sa religioznim običajima, kulturnom tradicijom i regionalnim nasleđem), on ipak predstavlja značajan napredak u promociji i primeni postupaka koji imaju humaniji odnos prema životinjama.

Novi Ugovor Evropske unije (Ustav) usaglašen je 18. juna 2004, a potpisan je 29. oktobra 2004. godine u Rimu od strane predstavnika 25 zemalja članica i 3 zemlje kandidata. Stupanje na snagu novog Ugovora planirano je za 1. novembar 2006, nakon ratifikacije od strane svih zemalja članica. Dobrobit životinja nije postavljena kao jedan od ciljeva Unije, niti je uključena u sve segmente politike. Ipak, novi Ugovor dobrobit životinja tretira kao posebnu temu izraženu kroz Član III-121. Ovaj član po tekstu sličan je tekstu definisanom u Protokolu.

U ovom trenutku nekoliko konvencija je potpisano od strane članica EU i pripremljen je čitav niz uputstava u kojima se detaljno definišu postupci i zahtevi koji se odnose na standarde uzgoja, transporta, klanja i eutanazije životinja.

Detaljnije o ovoj problematici možete pogledati na sledećim stranicama.

http://europa.eu.int/comm/food/animal/index_en.htm
http://www.eurogroupanimalwelfare.org/legislation1.htm
http://worldanimal.net/eu-legis.html

15. septembra 2004. godine u Srbiji je promovisan novi Predlog Zakona o veterinarstvu a usvojen je tokom 2005. godine. Po ovom zakonu, odgovornost nad zaštitom životinja od zlostavljanja i za brigu nad zaštitom i unapređenjem dobrobiti životinja preuzela je Vlada Republike Srbije u saradnji sa svojim stručnim telima. U Članu 150 spomenute su i osnovne mere za dobrobit životinja. Na žalost, ovim članom nisu jasno definisane aktivnosti koje mogu dovesti do niske dobrobiti životinja (osim zloupotrebe i mučenja), a koristi se i pojam patnje koji je vrlo neprecizan i može dovesti do subjektivnosti u oceni umanjene dobrobiti životinja.