Zbrinjavanje ptica: pravila i saveti


FacebookTwitterGoogle+Google GmailPrintFriendly

Našli ste na zemlji ptića ispalog iz gnezda. Našli ste ranjenu pticu grabljivicu. Šta treba poduzeti? I ovde važi pravilo kao kod prve pomoći: neznanje zna da načini još veću štetu. A postoji samo nekoliko vrsta koje laik može da odgoji.

1. Ptice-“siročad”

U uglu bašte, pored šupe našli ste “malu jadnu izgubljenu ptičicu”. Konstatujete da je mali žutokljunac “bebi-ptica” koja čami u tišini i deluje izgubljeno. Možda je čak i bolesna… Ali ništa od svega toga! To su takozvani “poletarci” i u najveći broj slučajeva uopšte nisu izgubljeni, a najveću štetu činite ako ih udaljite sa mesta gde su bili, i nedajbože unesete u kuću u nadi da ćete ih othraniti. To možda bude potrebno ako smo se ubedili da su mu roditelji mrtvi i za ptić nema druge alternative – međutim, to je velik posao i kod osetljivih vrsta retko uspeva. Videćemo zašto.

Vrlo je malo samilosti prema životinjama, ali ni dobra volja sama po sebi nije dovoljna. Nemojte biti “vredni skaut” koji slepu ženu prevodi preko puta iako ona ne želi da pređe: nemojte spašavati pticu dok niste sigurni da je u opasnosti. Rano izletanje i iskakanje ptića iz gnezda, koji su ponekad još u paperju je normalna pojava. Često ih roditelji sami mame napolje hranom u kljunu i tako pripremaju za let, bez kojeg je svaka divlja ptica osuđena na propast. Razloga da što pre napuste sigurnost gnezda ima dosta: možda se u blizini gnezda šunjala grabljivica pa je “zagustelo”, možda je gnezdo puno dosadnih parazita, ili je ono jednostavno postalo pretesno za rastuće ptiće. Nakon što mladi iskoče ili izlete iz gnezda, oni intenzivno dozivaju roditelje koji ih hrane po žbunju, ili gde se već zateknu. Oni nisu izgubljeni i ne treba ih spašavati! Ako ste već pticu uneli u kuću hitnim postupkom je vratite tamo gde ste je našli. Ili ako vam neko donese takvog ptića, kažite mu da ga odmah vrati gde ga je našao i pusti u obližnje žbunje da se sakrije. Ptić će odmah pozvati svoju zabrinutu majku i stvar je rešena.

Međutim, sasvim je moguće da u bašti imate neku mačku koja je po prirodi krvoločni predator i u stanju je da potamani sve ptice u vašoj okolini. Svraku na slici jedva sam uspeo da spasem od mačaka koje su se vrzmale u okolini. Mačka je u stanju da skokom uhvati pticu u letu, i vešto vreba iz zasede. Ptići poletarci koji čame po zemlji i nemaju pojma kakvoj su opasnosti izloženi (oni se najčešće uzdaju u mimikriju svog perja i ne pokušavaju da pobegnu ili tek kad je već kasno). E u tom slučaju im možete priskočiti u pomoć koja im je preko potrebna, i to na dovitljiv način: uzmete jedan osrednji kavez za kanarince ili papagaje i u njega ubacite ptiće koje ste pokupili sa zemlje ili sa žbunja. Ostavite kavez na jedno uzvišeno mesto (npr. na baštenskom stolu) i videćete čuda: majka će nastaviti da hrani mlade koji su u kavezu. Roditeljski nagoni su kod ptica jači od logike. Kad ustanovite da su već dovoljno ojačali, pustite mlade ptice iz kaveza i bingo – bez prevelikog napora bićete ponosni zaštitnik prirode.

Deca često pronalaze i hvataju takve ptičice, njima treba objasniti da je ptici najbolje na slobodi, ne smeju se stiskati itd. a ova varijanta sa kavezom može biti i zabavna za njih, ali samo da ga gledaju iz daljine, da roditelj na miru može da hrani mlade.

Izuzetak za ostavljanje na mestu i instantno vraćanje u prirodu su nerazvijene i nemoćne mlade ptice za koje ste sigurni da nisu same i samovoljno napustile gnezdo. Mogući uzroci su nepogoda i jak vetar koji je srušio gnezdo ili napad grabljivca. To ne mora biti mačka, ako živite pored šume ili parka veverica ili kuna, svraka, pa čak i neka zmija biće mogući napadači. Ukoliko ste našli gnezdo iz kojeg je ptić ispao možete pokušati da ga vratite, pod uslovom da jedno vreme posmatrate šta se dešava, jer roditelji nekih vrsta (npr. gugutke) znaju nekoliko sati od konstatovanja da je gnezdo prazno da ga potpuno napuste.

2. Othrana male ili ranjene ptice

Šta ako nekim povodom nismo u mogućnosti da pticu odmah vratimo u prirodu? Kako da je othranimo? Odmah da naglasim da smo se onda našli u veoma nezavidnoj situaciji, jer je razmena materije u malom organizmu ptica veoma brza, tako da ih roditelji hrane svaka pola sata, pa ćemo morati i mi. A ni pri najvećoj brizi uspeh nije zagarantovan. Neke ptice će odmah, za par dana ili na kraju ipak uginuti. Najnezgodnije za spašavnje su laste koje je u letu udario auto, one zbog zadobijenog šoka retko prežive, pa čak i da prihvate da ih hranite.

Najpre treba utvrditi da li je ptica povređena (opreznim izvlačenjem krila, pregledom nogu itd.) zatim o kojoj je vrsti reč, da li je insektojed ili je iz roda zeba. Odrasle zebe jedu semenke, a drozdovi bobice, međutim, bez obzira na vrstu, mladunci najčešće jedu hranu životinjskog porekla, to će reći, crviće, gliste, muve i slično. Ukoliko je ptica slomila krilo, na vama je da li želite da je zadržite, jer takva ptica više neće leteti. Najbolje je da je odnesete u neko prihvatilište (npr. u Zoo-vrt) gde će pokušati da je operišu ili će zahvaljujući svakodnevnoj brizi odživeti još par godina bez potrebe za letenjem.

Pravila za prinudno hranjenje dok ptica ne ojača su sledeća. Najpre pticu smestimo u manju kartonsku kutiju, na kojoj smo izbušili rupe za vazduh. Oblagati je iznutra ne treba, eventualno pilevinom zbog izmeta. Za hranjenje će nam trebati duža tupa pinceta. Ali čime ćemo hraniti? Najbolje onim što ptiću donose i sami roditelji. Ako možemo, idimo u baštu i iskopajmo nekoliko glista. Ako nam se gliste gade, uzmimo malo svežeg mesa (stručnjaci savetuju da je najbolje goveđe srce) koje ćemo iseći na tanke rezove dužine 4-5 cm koji imitiraju glistu. Komadiće mesa (ili gliste) pincetom polako približimo kljunu ptice, i što je ptica mlađa, to je šansa veća da će kljun refleksno otvoriti i primiti ponuđenu hranu. Starije ptice već imaju jači instikt straha od čoveka, može se desiti da će se buniti, bežati od vas, ali strpljenje, i oni će se polako “pripitomiti” i primiti zalogaj. Rastezanje kljuna i hranjenje na silu nije poželjno! Vodu ne treba davati, dovoljno je komadiće hrane povremeno zamočiti u vodu. Mali kosovi će rado prihvatiti i voće, najbolje prepolovljenu trešnju koju ćemo im isto ponuditi pincetom. Nije na odmet hranu nekoliko puta uprljati i čistom zemljom, jer kroz nju (kao kada jedu gliste u bašti) ptica dobija i neke dodatne minerale koji su joj potrebni. Hranimo ih najmanje svakih sat vremena, ali ako su gladni oni će se svakako javiti kao što se javljaju svojim roditeljima, pa nećemo moći ni zaboraviti. Obratimo pažnju na to da ćemo i zebe hraniti na isti način kao prave insektojede: komadićima mesa, eventualno kuvanim jajem, rendanim sirem, a najbolja univerzalna hrana su mravlja jaja! Sve ptice rado će jesti i kamenje koje im treba za varenje tako da je dobro da im sipamo fini šljunak na dno kutije ili kaveza. Ptice hranimo samo danju (čak i sove), noću kao i mi treba da odmaraju. (I jedna mala tajna: dobra hrana za ptice do koje ćete najlakše doći je meso u konzervi mačja hrana – time ćete ujedno osvetiti mačkama i sve pojedene ptice…)

Kasnije pticu prebacujemo u veći kavez, jer će postati nestrpljiva i sledeći instikte hteće da napusti svoje novo “gnezdo”, t.j. kutiju. Tada dolazi faza odvikavanja od hranjenja. I to ćemo raditi sledeći primer prirodnih roditelja: ostavićemo pticu malo pomalo da gladuje, a na dno kaveza ostavljaćemo iste one komadiće hrane, koje će ptica polako početi da kljuca i da jede. Kad smo stigli dovde, pticu još jednom ujutru obilno nahranimo i onda pustimo u obližnje žbunje. Iako smo ptičicu zavoleli za tih par dana, sada je najbolje da je i dobro poplašimo, jer treba da zna da je napolju čekaju “ne tako dobri” ljudi koje će u daljem životu sretati.

Veće ptice, kao vrane ili golubove hranimo drugačijom hranom i manje intenzivno. Roditelji ih hrane sa većom dozom i ređe. Hranićemo ih dobro ukvašenim semenjem žita, ovsa ili zdrobljenog kukuruza (držimo ih nekoliko sati u vodi) od kojih pravimo vlažnu kašu. Pticu u početku uhvatimo i oprezno joj razdvojimo kljun (pazeći da ga ne slomimo!) i hranimo ih prstom velikim porcijama, dok ne budu siti i sami ne odbiju hranu (postupak je potpuno drugačiji nego kod manjih insektojeda!). Navikavanju na novi način ishrane ptica će se prvo protiviti, ali opet strpljenjem doćićemo do trenutka, kada će sama da nas “zove” i otvori kljun da je hranimo. Kada dovoljno ojača i ovde dolazi faza odvikavanja, i ostavljamo joj hranu (sada već suvo semenje) na dno kutije ili kaveza da je sama uzme. Postepeno dajemo joj i vodu koju će sama da popije. Puštanje na slobodu je takođe postepeno: najbolje je pticu ostaviti na prozor da se navikne na okolinu. Ona će uskoro da poželi da poleti do prvog drveta, ali će se još jedno vreme iz tih “probnih letova” vraćati na prozor da dobije hranu i vodu. Ove ptice ćete veoma teško oterati, ostaće polupitome: dešavalo se neretko da su dolazile po hranu i nakon nekoliko godina!

Napomena: Zakon zabranjuje držanje divljih ptica, pa je sa pronađenom pticom najbolje odmah potražiti stručnjaka ili ustanovu za zbrinjavanje. Osim toga, postoji samo nekoliko vrsta ptica koje laik može da odgoji, a to su ujedno i one koje najčešće stradaju, jer žive u blizini ljudskih naselja: kos, crna crvenrepka, vrabac pokućar i poljski vrabac, batokljun, češljugar, šumska zeba, gugutka, svraka, čavka, mala ušara, škanjac mišar, vetruška, eventalno roda.

Senice i laste u najveći broj slučajeva nećete moći spasiti bez stručne pomoći. Dešavalo se da sam pronalazio čitavo manje jato lasti kako leže pored puta, (naime love u jatu pa ih je auto udario nekoliko primeraka odjednom) i bilo je užasno gledati kako jadna ptica sa krvavom ranom leži pored puta, trepće i čeka da joj se neko smiluje! Za njih ćemo dati samo ove generalne savete: hranimo ih sitno isečenim komadićima već pomenute hrane i sa toliko živih insekata, muva, crva koliko god možemo da nađemo! I jedno važno spasonosno pravilo, pre nego što “umrete” u trčkaranju i lovljenju muva: ako znate da u blizini obitava neki par lasti, slobodno odnesite pronađenog ptića i stavite ga u blizini na dobro vidljivo mesto. Odrasle ptice koje hrane svoje mlade bez daljnjeg će prihvatiti i hraniti i ovog “namernika” pridošlicu.

3. “Specijalne” vrste i grbljivice

Nije retko da nam na ruke padne neki mišar ili još češće sova i oni predstavljaju priču samu za sebe. Briga o njima zahteva još veću pripremljenost. Ali vi ste se čvrsto odlučili da to uradite sami, a prihvatilišta za divlje životinje nema u vašem kraju. Sledeći saveti će vam biti od pomoći. Najpre, kod ovih većih ptica obezbedite sebe! Roda ili čaplja će svojim kao nož oštrim kljunom sasvim sigurno pokušati da vas udari u oči! Ali čuvajte se kadži još i više nego od kljuna! Dobro je pticu grabljivicu držati debelim kožnim rukvicama, a dešava se da ni to ne bude dovoljno. Kada grabljivica instiktivno zgrabi vašu kožu i stisne kandže, trebaće vam klešta da ih izvučete! Grabljivice nažalost često nalazimo otrovane i izgladnele. U tom slučaju hitno ih treba doslediti veterinaru, a zatim nekom zoo-vrtu ili upravi najbližeg rezervata prirode – ne preporučujemo držanje ptica grabljivica i sova, jer su šanse da prežive male. Nemojte rizikovati: držanje, hvatanje i lov ovih sve ređih ptica svakako je krivično delo i novim zakonom predviđene su veoma stroge kazne!

Kao i grabljivice, rodu koja je čudom preživela strujni udar na dalekovodu ili drugačije ozleđenu hranimo komadićima mesa (kao da smo već to negde pominjali…), unutrašnjim delovima pileta, ribom, a najsrećnija će biti ako im ponudimo miša! Nakon toga puštamo ih u obližnji rit, na vlažnu livadu gde će naći obilje žaba i slično. Mlade rode često padaju iz gnezda zbog nestašluka ili borbe za hranu, tada treba učiniti sve da je vratimo odakle je ispala, druge alternative nema! Ali gnezdo je visoko! Bio sam prisutan kada su to građani izveli tako da su pozvali stručnu službu gradskog zelenila (može i Elektovojvodine) koja je dizalicom podigla pticu. Vatrogasce nemojte zvati, kod nas nemaju zakonsku obavezu da izlaze u susret spašavanju životinja kao u zapadnim zemljama…

Najteže stanje je sa pticama slomljenog krila, ili pticom koja iz nekog razloga nije odletela sa ostalima u Afriku i nađemo je kako se smrzava. Takvu pticu (ako nema prihvatilišta u blizini) odnosimo u neku toplu štalu, gde će prezimiti, možda i odživeti nekoliko godina! Ima bezbroj dobrih primera, kada su naprimer đaci neke škole priskočili u pomoć i kolektivno pribavljajući hranu othranili rodu, koja se pripitomila i više nije htela da ode iz sela. Međutim, da ponovimo rodi decu ne puštajte bez nadzora, jer je kljun i pitome rode veoma opasan. Nažalost ovaj pasus se ne odnosi na naš grad, jer se u okolini Subotice više ne gnezdi nijedna roda…

Jožef Dožai