“Umetnost osvajanja prostora”


FacebookTwitterGoogle+Google GmailPrintFriendly

 

Taj natpis vidimo na logou i kamionima jednog od Subotičkih građevinskih investitora, i taj izraz nedvosmisleno opisuje ono što se radi. 

Mađar So u broju od 27. novembra 2008. donosi članak pod nazivom “Ne verujmo osmehu!” (Ne higgyünk a mosolynak!) u kome opominje građane, vlasnike parcela i starih kuća da nepromišljeno ne ulaze u prodaju svojih poseda investitorima. Naime, kako citiramo članak, zadnjih deset godina investitori u građevinarsto zaradili su basnoslovne sume, a to su postigli preprodajom parcela do kojih dolaze znatno jeftinije. Broj ovih investitora raste kao gljiva posle kiše, a trik je da se na mestu otkupljenih porodičnih kuća izgrade višespratnice. U vremenu kada je gradnja jeftina, a nezaposlenih zidara ima mnogo, gradnja stanova ide brzo a oni se skupo prodaju. Što bliže centru to skuplje, jer narod izgleda želi da bude u centru zbivanja, blizu kafića u koji izlazi, da ne mora kolima do trafike po cigaru itd.

I sam sam radio na jednom od tih gradilišta i to je iskustvo koje nikome ne preporučujem. Osim toga što na kraju nisam bio redovno isplaćen, nismo imali ni osnovne uslove rada, na oko 100 ljudi bilo je 30 šlemova itd. Kad naiđe građevinski inspektor, eto nas dvadeset po podrumima. Zgrada na kojoj se radilo (u pitanju je bila obnova) doslovce je uništavana – tek ofarbani, očuvani (i po meni vredni) stari prozori i vrata – bili su bačeni.

Članak iz Mađar Soa, nadalje iznosi primere iz Novog Sada, prevarenih, neisplaćenih građana koji su, verujući investitoru prodali svoj plac, a sada žive kao podstanari. Stanovi se često prodaju unapred, ugovori zvuče lepo i potpisuju na brzinu, ali je činjenica da se svaka zgrada ne završi a – obzirom na krizu – stanovi više ne prodaju. Najgore prolaze, prema Mađar Sou, stari i penzioneri, koji lošim potezom mogu sebi da unište živote i izgubiti sve što su teškim mukama kroz godine sakupili.

Jedini način da se zaustavi sadašnji trend uništavanja starog jezgra Subotice (i ostalih gradova Vojvodine) je da se građanskom neposlušnošću odbije prodaja placeva i parcela. Ali zašto bi neko to uradio? Pobornici sadašnjeg “razvoja” grada argumentuju da je grad zastareo, da stare kuće naružavaju grad, da su oronule i opasne za stanovanje. Međutim, da li se na mestu njih grade “lepši” objekti, koji ulepšavaju opštu sliku grada?

Stari objekti grada su kao stari ljudi. Kada neko umre, ostaje samo uspomena. Kada se zgrada jednom sruši, više nema povratka i nemože se restaurisati. To je kao ubistvo – naročito ako se, kao kod nas, na mestu ruševina dugo ništa ne gradi, a pešaci su primorani da večno zaobilaze paravane i limene ograde. Kako to da je neke od starih zgrada bilo isplativo obnoviti? A stranci koji dolaze u Suboticu slikaju baš ove stare i oronule, za njih vredne, pa čak i oronulo lepe građevine. Jer su ih gradili ljudi sa ukusom, u vremenu kada se marilo i za detalje a ne samo za komfor. Stoga iz turističkog aspekta, pa tako i napretka grada nije korisno otarasiti se starih zgrada. I to naročito kada moderne ruševine poput one pored Otvorenog Univerziteta stoje već 50 godina, a grad je već ionako prepun ruševina, kao onih na uglovima Petra Drapšina na najprometnijem delu grada (o pozorištu da i ne govorimo)!

Kada je ranije zaštićeni objekat u Vase Stajića srušen nekih 150 metara od kipa projektanta Rajhla, rečeno je da se ruši jer “nema graditeljske vrednosti”. To može da prođe samo kod nas, da arhitekti pravimo spomenik, restaurišemo najlepšu zgradu grada koju je gradio, a kasnije rušimo nešto drugo od njega. Kao kad bismo na jednom ćošku hvalili neku knjigu pisca, a na drugom spaljivali njegove ostale knjige!

Međutim, oni koji u ime grada i građana izgovaraju takve rečenice ne razmišljaju (razmišljaju li?) ispravno. Treba da razmisle o tome šta je smisao reči “vrednost”. Za nas građane Subotice svaka ulica ima svoju vrednost. Za nas sve je ovo vredno, svako drvo, svaki kamen, žuta kocka, svaki park i igralište gde smo se kao deca igrali. Voleli bismo da se i naša deca tamo igraju, da možemo da im pokažemo gde smo odrasli. Danas u Subotici nestaju cele ulice!

Moja porodica je šezdesetih stanovala u toj (Rajhlovoj) srušenoj zgradi, mama je plakala kad je videla da je srušena. Samo staro drvo u dvorištu, koje još nisu isekli, podsećalo je na prošlost, na život koji su ovde proveli. Ali naši “gradograditelji” nemaju vremena za suze…